презентација

стари   сланкамен

Увод

Сланкамен

Сланкамен (лат. Acumincum, мађ. Szalánkemén) је насељено место у Срему, Србија. Некада је то било једно насеље, а данас га чине два различита али повезана насеља: Стари Сланкамен и Нови Сланкамен, са укупно 4.125 становника (2002). У околини се налази и више викенд насеља. Сланкамен је између осталог познат по бањи, рибљим специјалитетима, вину и лепим плажама.

Географија

Стари Сланкамен се налази на Дунаву, у подножју огранака Фрушке горе, на надморској висини од 80 m, 55 km северозападно од Београда. Преко пута Старог Сланкамена се Тиса улива у Дунав a са брежуљака изнад насеља виде се равнице Бачке и Баната. Са Фрушке горе и Дунава струји свеж и чист ваздух, а околне шуме штите од летњих врућина. Нови Сланкамен се налази на лесној заравни на надморској висини од 139 m, 16 km источно од Инђије.

 

Историја

Археолошка ископавања показују да је на обали Дунава код Сланкамена постојало насеље још у антици. У гвозденом добу овде су живели Скордисци, келтско племе које није било етнички чисто него измешано са Илирима и Трачанима. Током панонских ратова (35–10. п. н. е.) ово подручје освајају Римљани и држе га до VI века. Насеље носи име Acumincum, што је латинизован келтски назив. У сланкаменском крају 357–359. године борави цар Констанције II и успешно ратује против прекодунавских Сармата, Свева и Квада. Римска управа над Сремом престаје почетком V века, под налетом Хуна. Затим се смењују владавине Острогота, Гепида, Византије, Авара, Бугара, поново Византије и Угарске наизменично. Византија се дефинитивно повлачи 1180. године, а Угарска влада следећих четири века. Сланкамен се помиње као утврђено место 1072, 1189, 1287. итд.

Словени рано насељавају ове крајеве: у Сланкамену су нађени њихови гробови из XI и XII века. У Сланкамену је рођен наследник Светог Саве архиепископ Арсеније (1234—1263). Сланкамен припада Сремској краљевини којом влада краљ Драгутин (1282—1316), а добијају га на доживото уживање деспоти Стефан Лазаревић (1404) и Ђурађ Бранковић (1427).

1400. године помиње се католичка црква Блажене деве Марије. Православна црква Светог Николе подигнута је, према предању, 1468. године од стране Вука Гргуревића (Змај Огњени Вук), који је користио Сланкамен као базу за четовање против Турака. Позната је књига Апостол из Сланкамена (1514). Црква је споменик културе Војводине од изузетног значаја.

Турци га дефинитивно освајају 1526. године и одводе становништво у села око Истанбула. Убрзо га насељавају Срби који беже из Угарске. Тврђава са посадом и даље постоји, али је лоше одржавана пошто је Сланкамен дубоко у унутрашњости царства.

Велики турско-аустријски рат одлучен је битком код Сланкамена 19. августа 1691. године, где је Лудвиг Вилхелм Баденски победио Мустафа пашу Ћуприлића, великог везира. У аустријској војсци борио се и велики одред Срба. У спомен ове битке подигнут је 1892. монументалан споменик. Том приликом певао је хор којим је дириговао Стеван Мокрањац, а на споменику су исписани стихови Змај Јове Јовановића: „И хвала и слава јунацима врлим, падом уздигнутим, смрћу неумрлим“.

Карловачким миром граница је повучена тик уз Сланкамен, који је припао Аустрији.

Половином XVIII века Сланкамен, са православним становнишптвом, укључен је у Војну крајину, где остаје до њеног укидања 1881. године. 1783. основан је Нови Сланкамен, ради јачања Војне крајине. Први становници били су Хрвати из Далмације и Лике, а затим су досељени Немци и Словаци.

1918. Сланкамен је припао Краљевини СХС, а 1929. Дунавској бановини. У II светском рату држала га је НДХ.

 

Сланкаменачка тврђава

Тврђава чији се остаци данас виде, први пут се спомиње 1072. године под називом Castrum Zalankemen. По предању ју је у XIII веку, као феудални посед, држао Драгутин Немањић, зет угарског краља. Од 1425. године припада српским деспотима Стефану Лазаревићу и Ђурђу Бранковићу.

1451. године Јанош Хуњади постаје губернатор (регент малолетном угарском краљу Ладиславу) и због сукоба са Ђурђем Бранковићем, одузима му поседе у Угарској, међу њима и Сланкамен.

Од 1498. године, Сланкамен припада Иванишу Корвину. У време пред саму навалу Турака град припада мађарском краљу. Турци га заузимају на јуриш 1521. године. По извештајима путописаца из XVI века, градске зидине су осим пространог горњег града опасивале и велико подграђе. 1691. године Турци су претрпели тежак пораз у близини Сланкамена, и тада уз велике територије губе и овај град. Према извештајима из периода који је непосредно следио (1702. година), град је већ тада био у рушевинама.

 

Бања у Старом Сланкамену

У Старом Сланкамену налазе се извори минералне воде, са температуром од 18,4 °C, која садржи лековите компоненте натријум-хлорид, јод, магнезијум, калцијум, стронцијум и баријум. Ова вода се одавно не користи.

Лечилиште на обали Дунава у Старом Сланкамену је постојало још у турско доба. Бања је најстарија у Војводини, изграђена 1906. године. Савремени развој је почео 1964. године, када је изграђена нова болничка зграда. Специјална болница „Др Боривоје Гњатић“ уз модерну технологију и оспособљено људство спада у ред врхунских установа за посттрауматска стања и неуролошка обољења.

 

Кретање броја становника

Година	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Стари Сланкамен	778	756	638	575	674
Нови Сланкамен	4.372	4.005	3.210	2.977	3.421

Познате личности

• Арсеније I Сремац (†1266), српски архиепископ
• Радослав Челник, сремски војвода из XVI века
• Ђорђе Натошевић (1821—1887), педагог, писац
• Фрања Петриновић (1957), књижевник

Култура

• КУД „Боривоје Гњатић“ Стари Сланкамен
• КУД „Ђорђе Натошевић“ Нови Сланкамен
• ХКПД „Стјепан Радић“ Нови Сланкамен, основано 1902.

Спорт

• КК „Дунав“
• ФК „Дунав“

Демографија

Према попису из 2002. године у Старом Сланкамену живи 704 особе, већином српске националности (72%). Нови Сланкамен има 3.421 становника и већину такође чине Срби (76%). Затим следе Хрвати (22%), те у мањем броју Роми, Мађари, Словаци и Немци.

Средином деведесетих година 20. века из Сланкамена се одселио велики број Хрвата а доселио се знатан број Срба из Босне и Херцеговине и Хрватске, као и са Космета. Према попису из 1991. године Хрвати су у Новом Сланкамену чинили око 66%, док су Срби чинили око 31% становништва. У Старом Сланкамену Хрвати су чинили близу 39% становништва.

 

 

 

Биографија

Рођен је у Старом Сланкамену где постоји његова родна кућа.

Медицину је завршио у Бечу 1850. а у Новом Саду је отпочео лекарску праксу. Убрзо се посветио просветном раду и постао директор Новосадске гимназије 1853. године^[3], надзорник српских школа у Аустроугарској и главни школски референт за Војводину. Био је народни посланик и председник Матице српске (1881 — 1887). Његовом заслугом отворене су српске учитељске школе у Пакрацу, Новом Саду, Карловцу, Сомбору и Панчеву. Основао је и уређивао први српски педагошки „Школски лист“ и прве дечје новине „Пријатељ српске младежи“ у којем је Јован Јовановић Змај објавио своје прве песме за децу по наговору управо Ђорђа Натошевића. Први је писац уџбеника по Вуковом правопису. Његов „Буквар“ био је у употреби у свим српским школама. Својим букваром укинуо је стари, дуго година коришћени метод срицања и увео очигледну наставу. Свој педагошки рад употпунио је са два најзначајнија приручника „Кратко упутство за сербске народне учитеље“, 1857. и друго допуњено издање 1861, објављено у Новом Саду, а други под називом: „Упутство за предавање букварски` наука учитељима народних училишта у Аустријском царству“, написано 1858. У њима је изложио сва своја педагошка, дидактичка и методичка схватања, која су сачињавала теоријску основу реформе српских школа у хабзбуршкој монархији почетком друге половине XIX века. У свом инструктивно – педагошком раду Натошевић је истицао значај музичке наставе тако да је друго поглавље у књизи „Кратко упутство за сербске народне учитеље“ у целини посвећено „Науци појања“ и практичним методичким упутствима. Држао је да је певање за децу потреба, природан дар, да певањем душевно највише јачају и да помоћу певања могу врло лако, брзо и без тешкоћа савладати и најтеже наставне јединице. Поред црквеног појања завео је и наставу ноталног певања уз обавезно певање световних народних и уметничких песама, затим вишегласно „хармонично певање“ и свирање на неком музичком инструменту – клавир, виолина, хармоника и друго. Аутор је „Школске уредбе“. Написао је и расправу „Зашто народ у Аустрији пропада?“. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду.

Био је ожењен Дафином, ћерком Григорија Јовшића (1806—1862), градоначелника Новог Сада.^[4][5]

 

Ђорђе Натошевић

Ђорђе Натошевић (Сланкамен, 19. јул 1821 — Карловац, 11. јул 1887) је био лекар , један од првих српских педагога и педагошких писаца, просветни радник, надзорник српских школа у Аустроугарској, први писац уџбеника у Срба по Вуковом правопису, оснивач учитељских школа у Пакрацу, Новом Саду, Карловцу и Панчеву; основао, уређивао и издавао први српски педагошки лист “Школски лист“ и прве српске дечје новине “Пријатељ српске младежи“.^[1]“.^[2]

Биографија

 

NA PROJEKTU RADILI KALINA INEMANJA

 

Danas je petacima otkazan kontrolni iz geografije.

Šesti razred je danas imao kontrolni izt srpskog i geografije.Osmi razred je imao ispitivanje iz geografije.

Neko je ispred tehničkogodvrnuo radijator i izasla je velika količina vode.

Uceniku petog razreda Ljubicic Petru je nestao telefon ,telefon je pronađen ali krivac nije pronađen.

09.10.2019

Prvaci I trecaci su  pisali kredama to je za njih bio vazan trenutak .11.10.2019.

Danas je bila inspekcija da bih proverila kako nam je na jednosmenoj.Osmaci su dsanas imali kontrolni iz hemije .14.10.2019.